Istorijat i razvoj2019-02-11T12:14:31+00:00

ISTORIJAT I RAZVOJ

Džudo je borilačka vještina i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz džiudžicua. Džiudžicu je u to vrijeme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Džigoro Kano (Jigoro Kano), koji je savladao nekoliko stilova džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Počeci

Profesor Džigoro Kano (1860. – 1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim vještinama. ali brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime – većina džiudžicu tehnika je uz tehniku zahtjevala i mnogo snage. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti džiudžicua, 1882. je odlučio razviti borlačku vještinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobjede mnogo veće protivnike.

Sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati džudo (na japanskom „Nježni put“).

Džudo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Judo – Džiudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a džudo ekipa je ubjedljivo pobjedila. Džudo je postao dio Japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po cijelom svijetu.

Godine 1964. je uvršten na Olimpijske igre (za muškarce), a 1992 i za žene.

Odjeća

Džudoke treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Džudogi. (Gi na Japanskom znači – odeća) Džudogi se veže posebnim pojasom, širine 4-5 cm, čija boja odgovara Džudokinom rangu.

Ocijenjivanje znanja

Džudoke su rangirani u skladu sa svojim znanjem i rezultatima postignutim u borbama. Postoji 6 učeničkih (“Kju”) i 10 majstorskih (“Dan”) stepena sa pripadajućim obojenim pojasevima.

CRNOGORSKI

   JAPANSKI

BOJA POJASA

6. kju

rokju (rokkyū)

bijeli

5. kju

gokju (gokyū)

žuti

4. kju

jonkju (yonkyū)

narandžasti

3. kju

sankju (sankyū)

zeleni

2. kju

nikju (nikyū)

plavi

1. kju

ikju (ikkyū)

braon

1. dan

šodan (shodan)

crni

2. dan

nidan (nidan)

crni

3. dan

sandan (sandan)

crni

4. dan

jodan (yodan)

crni

5. dan

godan (godan)

crni

6. dan

rokudan (rokudan)

crni ili crveno-beli

7. dan

šičidan (shichidan)

crni ili crveno-beli

8. dan

hačidan (hachidan)

crni ili crveno-beli

9. dan

kudan (kudan)

crveni

10. dan

džudan (jūdan)

crveni

Prije nego što je Džigoro Kano stvorio džudo, učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su svijedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem kada je 1883. dvojici svojih starijih učenika (Shiro Saigou i Tsunejiru Tomiti) dodelio status „shodan-a“ crni pojas. No čak ni tada nije bilo razlike u izgledu između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio izmislio džudogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima. Kano je 1907. predstavio džudogi kakav poznajemo i danas, te su se počeli upotrebljavati pojasevi, za početak samo bijeli i crni. Pojasevi druge boje su došli u upotrebu tek kad se džudo počeo praktikovati izvan Japana. Mikonosuke Kawaishi je počeo podučavati džudo u Parizu i uvidjeo je da učenici-zapadnjaci brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva kao vizualni dokaz svoga znanja.

Tehnike

Takmičarski džudo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dijele na ručne tehnike (te-waza), bacanja preko kuka (koshi-waza) i nožne tehnike (ashi-waza). Džudo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dijele na držanja (osaekomi-waza), gušenja (shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom džudou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.

Tehnike džudoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u  sparingu sa partnerom (randori).

Olimpijski sport

Džudo je olimpijski sport od Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine. Džudo meč se održava na mekanoj podlozi (Tatami).

U meču se može pobjediti: Bacanjem, U parteru, Na bodove

Važno je napomenuti da je džudo naporan, ali je osmišljen kao potpuno bezbjedan sport. U počecima se znalo dogoditi da jedan od takmičara izgubi život na tatamiju. Sakujiro Yokoyama (jedan od prvih Kanovih učenika) je znao reći da je svaki put, pre nego bi krenuo na turnir, obavio sve poslove koje je trebao i pozdravio se s roditeljima. U međuvremenu, džudo je usvojio metode treninga koje su ga učinile daleko bezbjednijim i sigurnijim za treniranje.

Danas jako mnogo ljudi započinje treniranje u tzv. poznom sportskom dobu, sa preko 35 ili preko 40 godina starosti i u velikom broju uspjevaju da dođu do majstorskih zvanja.